MEMOARI JEDNE DJEVOJČICE: Moja mama ima rak

(Autor: Basara Emina)

U Februaru dvije hiljade i desete godine saznala sam da mama ima karcinom dojke. Tačnije, moja sestra i ja smo sasvim slučajno kroz poluotvorena vrata čule razgovor između mame i tate. Tada nisam bila mnogo upućena u to, ali jedino što sam znala je da je nenina sestra prije pet godina umrla od raka dojke. Mlađa sestra Ajla znala je jedino za morskog raka.

„ Nećemo im reći, izvući ćeš se „ – tata je šaputao.

„ Šta da im kažemo kada odem na operaciju ? Morat ću otići na desetak dana, a i rak će mi uzeti svu kosu. Šta tada da im kažemo? „ – mama je plašljivo zapitkivala.

„ Kad Ajla i Alisa završe sa školskom godinom reči ćemo im da imaš rak, ali do tada će se dosta toga popraviti . „ Tata je to izgovarajući grlio mamu koja je plakala, a Ajla i ja smo istog trena produžile u svoju sobu.

Dvadesetak minuta smo samo sjedile u tišini. Ona na svom, a ja na svom krevetu. Vjerovatno sam bila izgubljena koliko i Ajla. Samo sam ja znala šta to znači. U glavi mi je bila rahmetli mamina tetka koja je umrla od istog. Strah mi se uvlačio u kosti od pomisli na takvo nešto. Sve to me podsjećalo na loš scenario američkog filma, ali eto ako ništa kod njih je kraj uvijek sretan. Na trenutak sam pogledala Ajlu i tada sam vidjela osmogodišnju plavu djevojčicu kako zbunjeno pokušava nešto da me pita. Od Ajle sam starija devet godina i u njenim očima ja sam osoba koja uvijek ima tačne odgovore na sva njena pitanja. Zato je i tada počela:

„ …a je li rakovi žive u moru ? „ – pitala je.

„ Aha „ – zamišljeno sam odgovorila.

„ …. a je l’ de mi nemamo more ? „

„ Nemamo Ajla. „

Po njenom izrazu lica vidjela sam da joj ništa nije jasno, a kako i bi. Potom je opet upitala:

„ … pa kako će onda rak mami uzeti kosu ? „

„ Ne znam . „

„ Hoće li je pojesti ????? „

„ Ma neće. Znaš da je u mame duga kosa, a rakovi su mali. Ne može on to sve pojesti. „

„ Joj vidi baš. Nisam o tome razmišljala. „ – nasmiješila se i rukom lupila u čelo.

* * *

Četiri noći poslije toga teško sam spavala. Po par sati, u prekidima, sa mislima koje su mi se vrtile u glavi. Potom bih opet gledajući u svoje malo žuto pile nekako zaspala. Spavala je tako čvrsto da sam je satima mogla gledati. Onaj razgovor koji sam čula mi je teško pao. U jednom trenutku srce mi se stezalo zbog mame, u drugom zbog Ajle, u trećem opet zbog mame i tako u nedogled. Bojim se da u tim momentima nisam bila ni svjesna situacije u kojoj sam se nalazila. I to ne samo ja već cijela moja porodica. Čekala sam da se probudim iz noćne more, ali se nisam budila … U životu pa i u bolesti najgore suočavanje. Stati pred ogromnu zvijer od bolesti, gledati u njene kandže, ogromno tijelo, strašne oči, oštre zube, ali ne pokleknuti i biti spreman na svaku povredu koju možeš primiti. To je istinska snaga i vjera i jedino te to može održati u svemu. No, o tome ću više nešto kasnije. Pred roditeljima sam se teško pretvarala da ništa ne znam, a Ajlu sam ušutila tako što sam rekla da ne smijemo ništa spominjati šta smo čule, jer ćemo biti u kazni kad saznaju da samo ih prisluškivale. „ Pa stvarno smo bezobrazne „ – ljutito mi je odgovorila kada sam joj to rekla.

Nasmijala sam se. Roditelji su se pred nama ponašali sasvim normalno i to mi je ulijevalo neku snagu da je to sve prolazno ludilo koje se nađe u životu svakog čovjeka. Nastupali su sati kada sam potpuno zaboravljala na sve, ali Ajla je uvijek pred spavanje imala neko pitanje vezano za to:

„ Alisa, Alisa … jesi zaspala? „ – njen šapat protezao se našom sobom.

„ Nisam, šta je ? „ – nervozno sam odgovarala.

„ Mogu li te pitat nešto ? „

„ Hajde, reci. „

„ Šta ako taj rak iz nekog mora stvarno krene da pojede maminu kosu ? „ – ushićeno je pitala.

„ Uh, ne znam. Morat ćemo ga spriječiti. „ – odgovorila sam.

„ Kako ? Kako ćemo ? „

„ Nisam sigurna, ali hajde ti ono kako moliš Boga pred spavanje spomeni da zabrani rakovima da krenu prema nama „

„ Joj baš. Idem odmah. I ne zovi me, moram spasiti mamu.“ – sretna zbog mog odgovora i mogućnosti da baš ona bude heroj: u svoje male, nježne, dječije rukice i tihim glasićem izgovarala je:

„ Bože dragi. Znaš da želim novo biciklo i odjeću za barbike, ali sada hoću da rakovima zabraniš izlaz iz mora. Čula sam da su opasni i da jedu kosu. Čak je jedan od njih rekao da će mojoj mami pojesti svu kosu, a ti znaš da ona ima baš lijepu smeđu kosu. Molim te da ti rakovi ne dođu do moje mame, jer onda neću imat koga da češljam. Alisa ima ružnu kosu, tata je nema nikako. Ja mamu puno volim i neću im dati njenu kosu !!! „

Momenat kada sam prvi put čula tu dovu nikada neću zaboraviti. Kao da je neka praznina ušla u moje tijelo, dušu i srce i jedini način na koji se mogla manifestovati vani bile su suze. Ispustila sam ih na svoj jastuk i tako zaspala.

Dugo se ova dova odbijala od zidove naše sobe.

Nastavit će se …

(Autor: Basara Emina)