Bolonja – šta mi je to i to?!

 Piše: Alda Ljubunčić

Svako od nas ima neke svoje snove. Svako od nas ima neke svoje ciljeve. Svako od nas ima svoje mogućnosti i svakom od nas neko postavlja granice. Eh, granice su uvijek problem, bile i ostale, granice među državama,  granice među gradovima, komšijama, ljudima, granice u mišljenjima, nema kakvih nema, a svaka tanka, oštra, opasna.

Snovi i granice nikad nisu skupa mogli, jedonosatvno ne ide!  A meni od mojih snova ostale samo granice. Gdje god da krenem udarim na neku granicu.  Nije bilo tako davno kad sam spakovala kofer, nadobudna i samouvjerena, otišla u svoje bolje sutra, spremna da radim, učim, da se vratim u svoj grad kao formiran i sposoban čovjek/ žena, koja zna šta želi i šta treba da uradi.

Vojska takvih je bila sa mnom. Bili smo, radili, borili se, pomislih na trenutak, kad sam dobila komad papira uokviren u tamnoplavi pvc- povez, koji mi se tada učini skupocjen i sa mnogo pažnje izrađen, da je to- to! Na sredini izrezbaren znak Univerziteta, kojeg sad već od milja zovem UNIZVERITET.  Taj ponos i tu snagu i tu želju za uspjehom može imati samo tek ispečen „bakalar“. Naime, tako se sada nazivaju svršenici prvog studijskog ciklusa VISOKOG obrazovanja, zvanično omalovažavnog od velikog broja obrazovanih, neobrazovanih, fizičkih i pravnih lica, naše društvene zajednice,   nepravedno, svakako!

Elem, od svega što sam očekivala nakon moje prve promocije  i sticanja zvanja akademskog građanina, poslova, ugleda,  imala sam samo akademske probleme… ali eto bolje išta nego ništa. Osim što se moraš ubjeđivati sa polupismenim svijetom da jesi završio fakultet; da se ne zoveš ni profesorom, niti nastavnikom, niti inžinjerom već jednostavno bachelorom ili baklarom, moraš da biješ bitke sa vjetrenjačama, da nastaviš gurati kamen uz brdo i da svakim danom taj kamen tebe pomalo pritisne. Sad znam kako ti je Sizife!

Vodiš bitke sa administrativnim aparatom, sa neznalicama, sa visokobrazovanim kadrom koji sebi u ratnom vihoru nabavi papira koji su uredni. I koje sad kome kriv? Koga kriviti? Samu sebe što me zakačila reforma obrazovanja pa je sad, pobogu, presložen proces da se objasni, iako je milion puta objašnjen. Koga kriviti?

Ne 180 ECTS bodova ne znači da si nastavnik, nisi ni profesor, nego jednostavno bachelor, ne mora biti crno ni bijelo, ima i nijansi, ali o tom po tom.

Znači nadobudni studenti koji ste prokleti Bolonjom i njenim procesom, prokleti ste i  time da ćete nakon što završite i budete radili na valstitom stručnom usavršavanju, tačnije, budete studirali master-studije, dakle POSTDIPLOMSKE,  biti prokleti da vam kažu da još studirate, da niste priznati, da su bolje diplome po starom, pa i one od dvije godine, pa svaka je bolja od ove, jer se ljudi plaše novih stvari.  (Pri tome ne mislim da iste nisu vrijedne, samo tražim da se i naše vrjednuje) Plaše se nepoznatog, a poznato je da smo narod koji nerado uči, koji se nerado za nešto zanima, a rado se upušta u polemike, prazne diskusije  i rado se razbacuje znanjem kojeg ne posjeduje.  Da bi se stvorila još veća konfuzija bolonjski ciklus je organizovan tako da prvi ciklus traje 6 odnosno 8 semestara, a drugi 4 odnosno 2 semestra! Eh sad je to već viša matematika, a  mi jedva rastabirili šta je viša šta visoka, pa na konkurisma u SBK nađete da traže bachelora sa 300 ECTS bodova , ili čak ako predate samo diplomu drugog ciklusa, vele da imate samo 60 ECTS bodova te da, uopće, niste konkurentni. Ljudi moji, Einstein je zaista bio upravu kad je rekao da su dvije stvari beskonačne… oni koji čitaju pa makra fb statuse znat će šta je pisac htio da kaže.

Dakle, studij po bolonji se svuda smatrao kao bolji, napredniji, usmjereniji, sistematičniji i baš zato se implementirao kako bi se popravilo stanje u obrazovanju. A gle čuda, dobili smo kontraefekat!  Svaka  bolonjska diploma ima dodatak, koji možda ne bi bilo loše pročitati, eto čisto onako,  a ima i wikipedija i hiljade drugih načina koji će razriješiti  misteriju bolonje.

Ipak, bolje onako usput prožvakati; da ne vrijedi taj studij, da je to ništa, da su to generacije koje ništa ne znaju…

Uglavnom, baklar na bosanski način,  Student B kojem se sudi ni krivom ni dužnom, koji se brani ne zna šta je i kome skrivio,  ni je li skrivio, to je bachelor! Jasno da ovdje hoću da naglasim da se radi o apsurdu. A šta je apsurd? Apsurd?! Oduvijek sam htjela da nađem neko najbolje objašnjenje za apsurd jer me često život dovodio u vezu s njim. A najapsurdnije šta je,  to će tek da se otkrije.

Student B i Josef K u Prokletoj avliji čekaju Godoa, mislim da mi je to- to.

Piše: Alda Ljubunčić