Alija Bojičić, junak svog vremena (1684 – 1729) – nišani svjedoče

Saznajemo, sredinom proteklog stoljeća u sklopu „uklanjanja“ nišana u mezarju kod Sultan Ahmedove džamije u Bugojnu, pri završnim aktivnostima na preostala dva nišana naišlo se na „poteškoće“. Nije se mogao lahko izvaditi nišan. Radnici, jedan drugom su prilazili u pomoć. Tražila se veća podrška. Zaduženi su odlučili to odraditi „uvođenjem i uključivanjem konjske zaprege“.  Svjedoci iz tog perioda su pričali, da se zemlja oko „mezara tresla“. Ljudi se našli u „čudu“, jedan drugog u čudu gledali, bacili alat i udaljili sa mjesta izvođenja radova.

Ostala su dva mezara i kazuju svoje postojanje. Jedan od tih je mezar obilježen da pripada Aliji Bojičiću (1684-1729). Više podataka saznajemo iz bošnjačke usmene epike, krajiških epskih narodnih muslimanskih pjesama o Aliji Bojičiću. Alija je spadao među istaknute junake iz tog perioda kao što su Musa Kesedžija, Alija Đerzelez, Hasan i Husein Bojičić (sinovi Alije), Osman Bojičić, Meho Dizdarević, Mustajbeg, Mujo i Halil Hrnjica…

Stariji se sjećaju perioda kada su po selima i sjelima kružile pjesmarice narodnih epskih pjesama i narodnih priča. Recitovalo se. Prenosilo se veličanje izraslih junaka s generacije na generaciju. Malo „škakljivije“ prenosile su se diskretnije, da ne čuju „pogrešni slušaoci“. U posljednje vrijeme sve se više objavljuju knjige starih epskih pjesama i usmenih priča. Objavljuju se dijelovi  i na društvenim mrežama.

Aktuelni stihovi o Aliji Bojičiću koji se mogu čuti u džematu Sultan Ahmed u Bugojnu, ali i svraćanje do mezara da prouče Fatihu:

„Bojičiću, bojiš li se koga,
Boga malo, Cara nimalo,
A vezira ko dorata svoga…“

Narodna pjesma: Osveta Bojičić Alije

Zakukala sinja kukavica,
Na Prologu, visokoj planini,
Na bašluku Bojičić-Alije.
Govorio Bojičić Alija:
»Bog’ t ubio, sinja kukavice,
Zar nestalo u Prolog-planini,
Zar nestalo drvlja i kamenja,
Te ne paneš drvlju i kamenju,
Već si došla na moje mezare,
Pa mi ne daš ležat u mezaru.«
Progovara sinja kukavica:
»Ne budali, Bojičić Alija;
Nije ovo sinja kukavica,
Već je vila, tvoja posestrima.
Je l’ t’ Alija svično i obično,
Je l’ ti t’jesno u četir’ duvara,
Jesu l’ teške daske javorove,
I na njima crna zemlja, Ale?«
Njojzi veli Bojičić Alija:
»Jest mi, vilo, svično i obično,
N’jesu t’jesna četiri duvara,
N’jesu teške daske javorove,
Ni na njima crna zemlja, vilo!
Već je meni Vlašče dodijalo,
Silno Vlašče, od Vrljike bane,
Često ono u lov dolazeći
Sa svojijeh trideset Madžara;
Svi Madžari s mirom konje jašu,
Al ne jaše od Vrljike bane,
Već vrančiću priteže dizgine,
A primiče tumbak-uzenđije,
Pa mi gazi duboka mezara,
I još viče grlom i avazom:
»Ustaj gore, Bojičić Alija,
Da junački mejdan pod’jelimo!«
Mrtve noge ne d’jele mejdana,
Mrtve noge hrvat se ne mogu;
Već, Boga ti, vilo posestrimo,
Ti otiđi na eski-Kladušu,
Mome bratu Bojičić-Osmanu,
Sve mu, vilo, po istini kaži.«
Izvila se vila pod oblake,
Pa odletje na eski-Kladušu,
Ona pade na Bojčića kulu,
Pa zakuka kao kukavica,
A previja kao lastavica,
Ishodio Bojičić Osmane,
Da ubije sinju kukavicu:
»Bog t’ ubio, sinja kukavice,
Lani si mi brata iskukala,
Zar sad mene ove ćeš godine?
Nećeš više nikog, kukavice!«
Pa poteže vezenu šešanu,
Da ukine sinju kukavicu.
Progovara sinja kukavica:
»Sjed’ Osmane, okamenio se!
Nije ovo sinja kukavica,
Već je vila, vaša posestrima.«
Sve mu vila po istini kaza.
Kad to čuo Bojičić Osmane,
On zavika slugu Huseina:
»Huseine, moja vjerna slugo,
Hajde uzmi bajrak sa čivije,
Pa ga nosi pred novu džamiju,
Pa ga razvij i zadij u zemlju,
I ispali do dva vedenika,
Koji žderu litru tučenika,
Nek se kupe pod bajrak junaci,
Nek se kupe mladi Krajišnici.«
U mlađega pogovora nema;
On uzima bajrak sa čivije,
Pa ga nosi pred novu džamiju,
Pa ga razvi i pobi u zemlju,
On ispali do dva vedenika,
Koji troše litru tučenika.
Ode jeka niz eski-Kladušu,
A tutnjava niz tursku Krajinu,
Nije prošo b’jeli dan do podne,
Skupiše se mladi Krajišnici.
U ta doba Bojičić Osmane,
Pa im veli Bojičić Osmane:
»Čujete l’ me, moja braćo draga,
Koji ima ostarjelu majku,
Nek ne iđe u četu junačku;
Koji ima vjerenicu ljubu,
Nek ne iđe u četu junačku,
Da me kune na tanahnoj kuli.
Kom’ je kuća divan-kabanica,
Mač i puška i otac i majka,
Koji može stići i pobjeći,
Na zapetu pušku udariti,
Neka iđe u četu junačku.«
Osuše se mladi Krajišnici,
Sam’ ostaše trides’t i četiri.
Njima veli Bojičić Osmane:
»Čujete li, moja braćo draga,
Da iđemo u Prolog-planinu,
Gdjeno mi je bratac poginuo,
Jer je njemu Vlašče dodijalo,
Silno Vlašče, od Vrljike bane,
Često ono u lov dolazeći
Sa svojijeh trideset Madžara,
Svi Madžari s mirom konja jašu,
Al ne jaše od Vrljike bane,
Već vrančiću pritegne dizgine,
A primakne tumbak-uzenđije,
Pa mu gazi duboka mezara,
Još mu viče grlom i avazom:
»Ustaj gore, Bojičić Alija,
Da junački mejdan pod’jelimo!«
Sva družina pošla iz Kladuše,
I dođoše u Prolog planinu,
Sakriše se pod zelene jele.
Govorio Bojičić Osmane:
»Čujete l’ me, moja braćo draga,
Ah tako Vam Boga jedinoga,
Svaki sebi gledajte Madžara,
Ja ću sebi od Vrljike bana.«
Istom oni u toj r’ječi bili,
Al eto ti od Vrljike bana,
Sa svojijeh trideset Madžara;
On priteže vrančiću dizgine,
A primiče tumbak-uzenđije,
Pa Aliju gazi u mezaru,
I zove ga na mejdan junački.
Kad to vidje Bojičić Osmane,
Na prsim mu toke zaigraše,
A u ruci vezena šešana,
Pa šešanu po tabanu ljubi,
Pa je njojzi Osman govorio:
»Šara puško, ne ostala pusta,
Ne usahla u ramenu ruka,
Nemoj mene vatrom prevariti;
Do danas me prevarila n’jesi,
Ti pogodi od Vrljike bana.
Ah tako mi Boga jedinoga,
Što god bude u silnoga bana,
Što god bude zlata i dukata,
Sve ću, puško, na te udariti
Svu ću tebe u zlato zaliti.«
Još govori Bojičić Osmane:
»Čujete li, moja braćo draga,
Kada pukne moja granalija,
Nek otpuknu vaše svekolike.«
Zemlji pade, pušci vatru dade,
Puče puška – vazda mu pucala!
I pogodi od Vrljike bana,
Pogodi ga u čelo junačko,
Gdje mu nikad mehlem ne trebuje,
Pade bane u zelenu travu.
Zapališe ostala družina,
Pogodiše trideset Madžara,
Te im ruse odsjekoše glave,
Pa Aliji mezar nakitiše,
Vratiše se na eski-Kladušu,
Pjevajući i puške paleći.